Карловачки ђаци о значају писане речи
Почетна » ПОСЛЕ ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА – НОВИ ЖИВОТ  У СЕНТАНДРЕЈИ

ПОСЛЕ ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА – НОВИ ЖИВОТ  У СЕНТАНДРЕЈИ

Аутори: Филип Игњатовић и Маријана Весић, I3

После ослобођења од Турака (крај 17, почетак 18. века), Сентандреја је била дестинација имиграната са Балкана (Србија, Далмација, Грчка), Словачке и Немачке који су се мешали са аутохтоним Мађарима.

-На основу привилегија цара и краља Леополда I, године 1690. под вођством патријарха Арсенија Црнојевића (Чарнојевића) из Србије се у Сентандреју доселило 8000 српских породица.

-По подацима из 1720, 88% становништва Сентандреје су били Срби и нешто католичких Далматинаца.

-Године 1683. избегли су заједно са народом, монаси српског манастира Раванице, и са моштима Св. цара Лазара стигли у горњу Угарску. Нашли су лепо место изнад Будима – Сентандреју, где су се настанили.

-Ту су саградили „хиже“ (куће) како је ко могао, и близу брега изнад Дунава подигли цркву од дрвета, и у њој положили мошти српског свеца.

– На месту вароши у то време је био спахилук грофа Стефана Зичија. Он је 1700. године уступио свим становницима, право уживања за годишњих 1000 ф. и шест комада персијских ћилимова, које су могли заменити новцем – 140 ф. по ћилиму.

– Када су почетком 18. века крволочни мађарски куруци нападали Србе, Сентандреја је изгорела. Куће су српске биле земунице, а становници су избегли покољ, бежањем.

– Власт у Сентандреји су дуго држали Срби, и када су били у знатнијој мањини. Јер били су то људи срчани, одлучни, поносити и способни. Један путописац 1862. године примећује: „Србљи у Св. Андрији несу по броју у већини, ал’ које по интелигенцији, које по имању, непорично су најпретежнији.”

– У град је дошао 1747. године један Рус из Москве за учитеља. У то време је руски двор послао међу Србе у Угарској, Максима Суворова који је донео 400 руских буквара и 100 граматика.

-Године 1683. избегли су заједно са народом, монаси српског манастира Раванице, и са моштима Св. цара Лазара стигли у горњу Угарску. Нашли су лепо место изнад Будима – Сентандреју, где су се настанили.

-Ту су саградили „хиже“ (куће) како је ко могао, и близу брега изнад Дунава подигли цркву од дрвета, и у њој положили мошти српског свеца.

– На месту вароши у то време је био спахилук грофа Стефана Зичија. Он је 1700. године уступио свим становницима, право уживања за годишњих 1000 ф. и шест комада персијских ћилимова, које су могли заменити новцем – 140 ф. по ћилиму.

– Када су почетком 18. века крволочни мађарски куруци нападали Србе, Сентандреја је изгорела. Куће су српске биле земунице, а становници су избегли покољ, бежањем.

– Власт у Сентандреји су дуго држали Срби, и када су били у знатнијој мањини. Јер били су то људи срчани, одлучни, поносити и способни. Један путописац 1862. године примећује: „Србљи у Св. Андрији несу по броју у већини, ал’ које по интелигенцији, које по имању, непорично су најпретежнији.”

– У град је дошао 1747. године један Рус из Москве за учитеља. У то време је руски двор послао међу Србе у Угарској, Максима Суворова који је донео 400 руских буквара и 100 граматика.

– Наређено је 12. јуна 1812. године да се заведе Српска препарандија у Сентандреји. Њен предавачки колегијум су на почетку чинили: Козма Јосић учитељ пештански – за словенски језик и стилистику, Павел Атанацковић свештеник – за педагогију и отаџбинску повесницу (историју), Василије Булић лекар – професор за рачун, алгебру, геометрију и земљопис.

– Препарандија или Учитељска школа за Србе је до 1816. године била у Сентандреји, па је пресељена у Сомбор. У Сентандреји је током 19. века радила и приватна гимназија.

– Постојала је 1896. године српска Сентандрејска штедионица, која је приложила за Фонд „Св. Саве“ 25 ф.

– Значајне личности : Евген Думча (1838—1917) – први градоначелник Сентандреје, велики српски добротвор;

– Писци : Јаков Игњатовић (српски), Јован Авакумовић, Авакум Авакумовић(српски), Гаврил Стефановић Венцловић (српски, преводио је Свето писмо на народни језик)- Значајне личности : Евген Думча (1838—1917) – први градоначелник Сентандреје, велики српски добротвор;

– Писци : Јаков Игњатовић (српски), Јован Авакумовић, Авакум Авакумовић(српски), Гаврил Стефановић Венцловић (српски, преводио је Свето писмо на народни језик)

Оставите одговор