Карловачки ђаци о значају писане речи
Почетна » УПОТРЕБА ДИЈАЛЕКАТА У ТЕЛЕВИЗИЈСКИМ СЕРИЈАМА

УПОТРЕБА ДИЈАЛЕКАТА У ТЕЛЕВИЗИЈСКИМ СЕРИЈАМА

Разговор приредили: чланови секције КЛК

Чланови КЛК, или Карловачки лингвистички кружок, послали су почетком школске 2022/23. питања Негослави Станојевић, са којом имамо лепу сарадњу и чију смо прву књигу, „Јоште чекам тај реч да ми рекне“ анализирали прошле школске године са матурантима у оквиру изучавања једног дијалекта (заплањског). Они су млађим ученицима оставили у аманет да организују књижевни сусрет са њом. Она је одговорила на неколико њихових питања која имају везе са употребом дијалеката у телевизијским серијама. Такође су је питали и за лик баба Грозде, који их је подсетио на оне баке које све знају, као Око соколово. 

СИЋЕВАЧКА КЛИСУРА: ФОТОГРАФИЈА ЗА УСПОМЕНУ (фото: Н. Станојевић)

КЛК: Неки дан се на друштвеним мрежама, поводом увођења система за надзор Око соколово у неке градове, осим у Београд, појавила шаљива фотографија на којој бака стоји на дрвету и посматра ко пролази, а изнад ње натпис поменутог
наздорног система. Нас је подсетила на једну вашу јунакињу, баба Грозду. Она такође говори Заплањским дијалектом. Баку која је много видела, много чула, па тако и зна, и то дели, у вашем случају, са читаоцима. Да ли негде, у
 аплању или вашем комшилуку у Нишу постоји неко ко вам је био узор за Гроздин лик или сте га некако ипак другачије стварали?

Негослава Станојевић: Баба-Грозда јесте имагинарни лик, али је створена на чврстим темељима здравог резона интелигентне сеоске старице која зна да чита И пише, али живот није учила из књига, већ из њега самог: од најранијих дана задојена је мудрошћу својих предака од којих је учила И када су је подучавали, И када их је посматрала док се савијају под теретом свакодневице у којој нимало није било лако прехранити се И прехранити многобројну чељад која су у тој борби за опстанак такође имала задужења. Зато су је ваљда читаоци њених казивања И назвали старинским лајф коучем. Код ње нема извештачености, пренемагања, фолирања И испразног сољења памети. Она не казује тек да би било казано, већ промишљено, циљано И с пуним ауторитетом особе коју је живот И све његове недаће, верификовао да подучава, усмерава, објашњава И понекад И добронамерно критикује. А читав тај арсенал њених мудрости је оно што сам И сама током своје 64 године упијала, како у нишком заплањском насељу Трошарина, тако И у самом Заплању.

КЛК: Ви јесте на блогу писали приче које су делом ушле у вашу прву књигу, а потом сте на друштвеним мрежама створили лик баба Грозде. Одакле вам инспирација да пишете на дијалекту?

Код мене је све ишло спонтано И без икаквих потешкоћа. Можда И стога што ништа није било задатак, посао, обавеза, већ искључиво задовољство. И да није било те повратне реакције у погледу прихватања…не налазим праву реч која би лепше објаснила ту читаност, а да не испадне самохвала… сигурна сам да не бих одмакла даље од блога (мада, искрена да будем, И он ме је чинио радосном са сваким новим текстом, са сваким лајком, коментаром). А на дијалекту сам почела да пишем када сам се заљубила у једну песму, тада веч афирмисане Виолете Јовић, која пише на сврљишком дијалекту. Тада нисам ни сањала да ћу врло брзо рецитовати И своје песме, а не само ту њену обожавану.

КЛК: Да ли је тешко писати на дијалекту? Кад пишемо на стандардном језику ми се „пребацимо“ на дијалекат, или се послужимо неким другим формалним стилом не бисмо ли дочарали и ликове и радњу. Ви, када пишете на дијалекту немате ту могућност – па то од вас захтева много више вештине, инспирације, а и савршено познавање језичког варијета одабраног за креирање дела. Да ли сте у почетку можда имали трему од изворних говорника заплањског дијалекта, и како су они, а како говорници других дијалеката, јер вас читају широм Србије, али и света реаговали на ваше прве приче?

Мени то није тешко зато што се ја током читавог живота служим дијалектом једнако као И стандардним језиком па није било ни разлога за зазирање од било ког земљака. Било је, на самом почетку, неких…да их назовем паметњаковићима, који су, неуки, покушавали да буду лектори па су ми на мрежама ловили И спочитавали наводне грешке, не знајући да се И сам заплањски дијалект резликује не само од села до села, него И између две махале у истом селу. На сву срећу, имала сам ваљане аргументе у рукама И више назови лектора нема, али сам зато стекла широк круг људи спремних да помогну кад год замолим за неко објашњење. Рецимо, како се нешто каже у горњем, а како у доњем Заплању, да ли су чули за клетву “Марен те изел”, где се каже “да ји стигнем”, а где “да ги стигнем”… Тако су многи читаоци мојих прича постали И активни учесници у ниховом настајању, што је за њих додатна радост, надам се, будући да знам колико су били срећни када су читали прве приче.

Рекли сте за једну од серија која се приказује да је то …још једна јефтина играрија с дијалектима југа: РТС 1, тренутно, пародирање оригиналног, прелепог говора Лесковца…

Туј се не знаје нит куј пије, нит куј плаћа. У једну реченицу нагласак је на први самогласник, већ у другу реценицу на други самогласник у један те исти реч. Јемпут на стандардни, други пут на локални, трећи пут на шатровачки…
Не разумем: ако глумци могу да савладају стране језике, зар не постоји неко ко их може научити дијалекту југа?

КЛК: Нама је занимљиво јер смо гледали се серију „Породично благо“ настале крајем деведесетих година. У њој се појављују ликови из Стајковца, села код Власотинаца. Карикрање говора тог краја до крајњих граница изазивало је у нама супротан ефекат од оног који су аутори желели да постигну. Неку врсту социјалног блама. А у овој серији, коју спомињете, имали смо утисак да није све баш како треба, али да одступање није толико велико. Но, ви боље знате и зато нас и интересује ваше мишљење – ко је томе крив – медији, јер све ређе чујемо изворне говорнике одређеног краја, писци, који све мање пишу на језику свог краја, или нешто треће? И шта би се тим поводом могло урадити да бисмо сачували аутентичне говоре Србије?

У питању је заиста сјајна серија којој ја као просечан гледалац не бих имала ништа да замерим, да није тог накарадног, срамно исквареног дијалекта. Не мора гледалац да познаје дијалект, али свако може ако само мало обрати пажњу, да уочи како се у истој реченици двапут изговорена реч различито акцентује, на пример. Или се акцентује онако како то диригује такозвани београдски новоговор, који је свима нама који познајемо стандардни језик далеко смешнији, али оправдано, него што су дијалекти, поготово наши јужни, неоправдано смешни онима који И даље не знају да је сваки говор књижевни на оном подручју на којем се говори. Ко је крив? Неко се испод тог мог статуса запитао: како то да наши глимци науче светске језике толико да не глуме само Балканце у страним филмовима, а не могу да савладају нешто што је И њихово. Не бих да судим недовољно информисана: можда није до глумаца, можда је кривица у журби И малом буџету, у томе што немају лектора, што немају од кога да науче… Сигурна сам да би се И они сами постидели када би им неко показао колико та њихова глума звучи лоше, управо због накарадног говора, ма колико иначе били добри глумци.
Рекао би неко, па нема везе, највећи број гледалаца такође не зна како се исправно говори на неком дијалекту. Е, па има везе. Јер, овако погрешно говорен дијалект, било о којем да је реч, И не може да покаже сву лепоту наших говора, већ је само оружје у рукама оних који га исмејавају И омаловажавају. Ја за то имам И аргументе, у свим оним људима које сам, с поносом то тврдим, научила да разумеју, читају И чак И мало говоре, заплањски, И који су открили сву његову лепоту баш зато што им је презентован правилно.
Можда сам оптимиста, али мислим да не грешим када тврдим: наши глумци су интелигентни људи И савладали би они сваки задатак онда када би имали правилно акцентован текст, када би им неко са тог подручја то снимио, када би улоге добијали уколико би савладали изворни текст. А чињеница је да и у нашим позориштима има сјајних глумаца, па би престонички продуценти И режисери И на њих могли да обрате пажњу.

КЛК: И, на крају, али не мање важно. Ове сте године дупли победник на Фестивалу књижевности на народом говору „Преображенско појање“ Колико вам те награде значе и да ли је то можда један од начина да се ситуација на језичком плану поправи? Каква је била конкуренција и какав је осећај бити део једне такве приче – о неговању изворног и промовисању говора свог краја?

Имала сам ту срећу да верификацију мог писања на дијалекту доживим директно, од самих читалаца. И то је, како рекох, условило све потоње, најпре књиге, а онда И смелост да се појавим на овом фестивалу, на којем су се дуже од деценије огледали аутори са далеко дужим стажом. Наравно, значи ми И ова врста верификације, ваљда зато што сам од оних који себе стално преиспитују. Верујем у то да И овај вид афирмације стваралаштва на дијалекту доприноси мењању нашег односа према народном говору, за који коначно почиње да се мисли И говори као о нашем богатству И као предности за оне који га знају.

 

Оставите одговор