Карловачки ђаци о значају писане речи
Почетна » МОЈ ОМИЉЕНИ ГЛАС

МОЈ ОМИЉЕНИ ГЛАС

Аутор: Катарина Круљ, I6

Од тридесет гласова, колико их има у српском језику, постоји тај један који прати дуга
и занимљива историја, који никада није био у потпуности прихваћен и који је одлазио из
нашег гласовног система, па му се изнова враћао. Без њега не бисмо могли јести орахе
нити се одмарати у хладу, хуктати када нам нешто није по вољи и дозивати некога на
улици (Хеј!).

Чинило се понекад да наш језик може опстати без њега, али га је Вук Стефановић
Караџић, 1836. године, штампајући Српске народне пословице, вратио тамо где припада,
чувши га на Цетињу и у Дубровнику. Отада су му најближе комшије безвучни сугласници
Ф и Ц, који би без њега били нарочито усамљени, као и његови задњонепчани другови К и
Г. Палатализација и сибиларизација су поново могле да се изврше без проблема, јер је глас
Х најзад био на свом месту и могао је прелазити у гласове Ш  или  С. Од једног осмеха
постали су осмеси, а разлог због кога се Х негде загубило изазвао је смех осталих гласова,
јер је заиста био више него смешан.

Улога гласа Х у нашем језику је значајна и он обавља разне функције. Када се
умори, замени га глас В, као што је то случај у речима: ухо/ уво, глух/ глув, вајат/ хајат.
Постоје и оне речи у којима је глас Х незаменљив и када их говорници нашег језика
користе, овај сугласник неуморно ради без предаха: рухо, њух, кожух, трбух.

Управо због своје упорности, жеље да се избори за место у српском језику и да у
њему опстане и траје, глас Х је мој омиљени глас. У већини српских народних говора се
глас Х полако губи или замењује другим гласовима, али би га требало писати тамо где му
је по правилу место, како бисмо сачували богатство и разноликост нашег језика.

Оставите одговор