Ауторке: Ива Цебара и Миона Радомировић, I2
О Сави Мркаљу и његовом животу релативно се мало зна. Сава Мркаљ је рођен 1783. године у Горњој Крајини, у селу Ласињском Сјеничаку првобанијске пуковније где је стекао прву писменост. Савин отац Петар био је „пучанин”, док података о мајци нема. Сава је рођен у такозваној плетари, у којој су заједно боравили људи и стока. Рођен је у беди и сиромаштву, слаб и беспомоћан. Био је потиштен и несигуран и због тога повучен у себе. Тако почиње његово особењаштво. Сава је још у раном детињству своју предност у односу на вршњаке видео на духовном и интелектуалном плану.
Био је српски учитељ, монах и филолог. Основну школу Сава је завршио у Сјеничаку, а потом богословију у Плашком. Још у основној школи, Сава је приметио да деца уче часловац тако што напамет уче слова и речи које не разумеју. Након што је 1799. године завршио двогодишњу Клирикалну школу у Плашком, постао је учитељ у славеносербској школи у Госпићу, у којој се није дуго задржао јер није имао језик са којим је могао да се споразуме са ученицима. Након тога Сава постаје ученик загребачке Архигимназије 1803/4. године, где је био одличан у свим предметима. 1805/6. године Сава је уписао филозофске студије на загребачкој краљевској Академији знаности. На крају 1805. године Сава полаже јавни испит из логике, историје филозофије и математике, а 1806. године из архитектуре, хидротехнике и метафизике. Од 102 слушаоца Сава је био први у рангу из математике. Сусрет двојице српских језичких реформатора, Саве Мркаља и Вука Караџића догодио се 1810. године у посластичарници код Стефана. Они су се одмах зближили и проучавали Улог ума человјеческога Павла Соларића.
Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Савина књига, штампана је црквеном ћирилицом 1810. године и била је изузетно значајна за српску културу, јер је њен аутор у њој први пут извршио свеобухватну реформу српске ћирилице. Тиме је дубоко ушао у дефинитивно решење питања реформе српске ћирилице. У овој књизи од 18 страна Сава је написао и нека своја запажања и предлоге за реформу, а књигу је завршио чувеном реченицом „Пиши као што говориш“, коју је позајмио од немачког филолога Јохана Аделунга, који није успео да примени то правило на немачки језик.
Мркаљ је у српском језику пребројао гласове и избројао 29 (џ није узео у обзир) и ћириличке знакове (слова), и избројао их је 41. Одбацио је вишак који је био велики. 25 гласова покрио је словима, а за љ, њ, ђ, ћ је тражио диграме, али је и то решио тако што је додао меки знак словима л, н, т, д означавајући тако њихову мекоћу.
Књигу је дочекало доста лепих коментара и речи похвале. Копитар је испитивао Вука: „Ма ко је тај Мркаљ? Ја сам на ових 18 страница нашао више језичке филозофије него у каквој дебелој граматици“. Године 1814. Вук Караџић је написао дело под називом „Писменица сербскога језика“ по говору народа, чиме је заокружио Мркаљеву реформу.