Језик је по својој природи нормативан.
Када настане заједница она ствара и свој језик. Он је у почетку, као и заједница, без чврстих правила и неуређен. Кад заједница достигне одређени ниво цивилизацијског развоја, она нормира свој језик.
Тако бисмо језичку норму могли да дефинишемо као скуп прописаних и обавезних правила употребе језика. Норма је мерило језичке исправности и узор свима како да говоре одређеним језиком.
Постоје две норме.
Имплицитна норма и експлицитна норма.
Прва – имплицитна норма се усваја од детињства. Одрастајући у одређеној друштвеној заједници дете учи језик заједнице и све што је својствено говорницима те заједнице. Ова норма се усваја од рођења.
Навешћемо неке од примера који су карактеристични за рани период дечијег говора:
а) изговор одређених речи – виба (риба), јутка (лутка), сетати (шетати)
б) облици речи: зецови (зец), лјудови – лјуд ( човек – лјуди), можем (могу)
в) начин творбе речи: издавачица (жена која издаје дететове тајне), зашамарио (ошамарио)…. булдождер (булдожер)
д) одрични облици речи: нећем можем (не могу), хоће једем (хоћу да једем)
Експлицитна норма
Ову норму прописују стручне институције. Они бирају дијалекат, описују га и прописују у граматикама, речницима и правопису. Стручна лица на овај начин прописују норму – прописују правила добре употребе језика. Норма се шири на различите начине (у институцијама попут вртића, школа, факултета, медија, позоришта…) Норма мора стално да се негује, вреднује и реконструише. Нормирање је трајан процес, јер је језик жива материја.
Норма је чврста да би језик био функионалан и да би се чувао од промена. С друге стране да би се могла користити језичка средства за изражавање појединачног, групног и колективног идентитета потребно је да норма ипак буде доволјно еластична.
Могли бисмо рећи да је процес изграђивања језичке норме језичка стандардизација, а резултат овог процеса је стандардни језик.
Норма мора да буде отворена, јасна и заступлјена на свим нивоима језичке структуре.
Норма која прописује правила изговора назива се ортопепска норма.
Норма која прописује правила писања назива се ортографска норма.
Норма која прописује правилан облик речи назива се морфолошка норма.
Норма која прописује правила за избор одговарајуће речи назива се лексичка норма.
Норма која прописује како се формирају јединице усмене и писане комуникације назива се синтаксичка норма.
Норма која препоручује избор одређених језичких средстава за сваки функционални стил назива се стилистичка норма.
