Ауторке: Софија Тодорић и Јована величковић, I-3
Како је Вук добио име – магијска улога језика
Вукови родитељи Стефан и Јегда имали су пре њега још деце. Вукова старија браћа и сестре су, међутим, јако рано помрли од заразних болести које су тада харале. Из тог разлога су њих двоје одлучили да Вуку баш дају име Вук, да би га оно, по народном веровању, чувало од зла и дало му снагу, баш као што је вук има.
Вуков боравак у Карловцима, сусрет са Доситејем Обрадовићем
Вук је пред почетак Првог српског устанка, 1804. године, одлучио да упише Карловачку гимназију. Или да макар покуша. Није примљен у Гимназију јер је тада, као седамнаестогодишњак, био престар. Међутим, сматра се да ово није једини разлог зашто је није уписао. Проблем је био у томе што је он долазио из устаничке Србије, па руководство школе није хтело да га прими због тадашње политичке ситуације јер је то могло да угрози Гимназију. Још неко време је остао у Карловцима, у Богословији, код професора Лукијана Мушицког који је, иначе, “смислио” слово “Ђ” када је Вук усавршавао Мркаљеву азбуку. За време свог боравка у Карловцима Вук је живео у кући породице Симјоновић Чокић. У тој кући су, поред Вука, боравили још и Јован Јовановић Змај и Урош Предић. Кућа је саграђена око 1790. године, тачна година није позната. Данас је у једном њеном делу смештена гостиона “Четири лава”. Након неког времена, Вук се сели у Петрињу, где ће учити немачки језик.
Пошто је био истрајан у својој жељи да се школује, чим је чуо да Доситеј Обрадовић, иначе његов највећи идол тада, долази у Београд из Трста, одлучио је да оде тамо и да га види. Намеравао је да тражи неке савете за даље школовање, али и неку финансијску помоћ за исто јер је био сиромах. Чак је одлучио и да се “дотера” за тај сусрет тако што је обукао униформу из дана кад је био ученик Богословије. Међутим, сусрет ове двојице, данас обојице значајних људи, није прошао баш славно. Доситеј је, кад је долазио у Београд 1807. године, већ био старац и мучиле су га старе кости. По доласку га је Вук одмах спопао својим питањима, а како се Доситеј још није навикао на нову околину, није имао ни снаге ни воље да саслуша младића те је одбио све његове молбе. Вуку се тада цео свет срушио – није то очекивао од особе којој се највише дивио. Међутим, и након овога није се дао поколебати, па је следеће, 1808. године, постао један од ученика прве генерације Доситејеве Велике школе у Београду.
Како је Вук Караџић упознао Мркаља и њихово доживотно пријатељство
Караџић и Мркаљ су се упознали на једном пештанском дружењу коме је присуствивало још неколико учених Срба. Тада се Вук по први пут сусрео с питањима на тему реформе српског језика. Упознао се с Мркаљевим радом и, након четири године од њиховог упознавања, искористио је Мркаљеву азбуку да би написао своју Писменицу сербскога језика. У предговору ове прве граматике српског језика Вук одаје признање Сави и његовој азбуци, наглашавајући да за српски језик нема боље. Вук је доста пута био оптуживан да је покупио сву славу уместо Саве, али по неким изворима се претпоставља да Сава уопште није желео славу, да је био алкохоличар, али и доста скроман човек те није могао да поднесе терет славе, посебно не након свих критика које је добио због свог дела Сало дебелога јера либо азбукопротрес.
Вуков сусрет с Јернејем Копитаром и Копитаров утицај на Вуков живот и рад
О пријатељству с Копитаром Вук је рекао: Ех, ја овако мислим. Без моје штуле и без моје добре жене, и без племенитог Копитара, ја не би био књижевник. Главни узрок што сам књижевник увек ће остати Копитар. У том погледу њему дугујем ако не све, а оно много, врло много. Ма о чему писао, ја увек мислим шта ће о том рећи Копитар или Грим, а за остале ми није стало. Нека вичу, како им драго. Свем свету, нико угодити не може.
Када је дошао у Беч, Вук је написао и желео да одштампа једну књигу. Како је тада Копитар био цензор свега што се на словенским језицима штампало у Бечу, прочитао је Вуково дело. Из начина на који је писано закључио је да је Вук човек из народа, а поред тога увидео је и таленат за састављање и писање у њему. Кад су се упознали, Копитар је Вука подстакао да, поред народне књижевности, пише и граматику. Биће му највећа подршка и помоћ у даљем раду, а, између осталог, и учитељ. Њих двојица су били толико блиски да је Вуков кум на венчању био управо Копитар. Једна занимљивост је та да се Копитару није допадало што се са својом децом Вук дописивао на немачком. Слависта је сматрао да као “предводник рата за српски језик” Вук треба да комуницира на српском са својом породицом. Због овога је Копитар посебно бринуо да Мина (Вуково и Анино седмо дете) научи да пише српски, можда чак више него Вук.
Вук и Ана
Вук се оженио Аном Краус. Њена мајка је Вука примила у њихов дом у Бечу након што је Вук избегао 1813. Примила га је из чистог сажаљења; Вук тада уопште није био ништа посебно – избеглица из Турске (за Европљане је све то била Турска) и хроми сиромах (Вук је тада ходао са штулом јер му се нога још у младости није правилно залечила). Међутим, и поред свега овога, ћерка његове станодавке се заљубила у њега. Придобио ју је топлим речима и том његовом посебном вештином изражавања. Њена мајка је била огорчена на ово – како да јој ћерка пође за бескућника, још избеглицу? Наравно, ни ово их није раздвојило, можда их је чак и зближило. Стално су се дописивали док је Вук ишао по Србији скупљајући народне умотворине. Венчали су се почетком 1818. и имали су тринаесторо деце од којих их је двоје надживело.
Вук и Европа
Након објављивања наших народних умотворина Европа је била задивљена лепотом и богатством нашег језика, смисленошћу и лепотом наших народних песама. Неки велики књижевници, као што су били Гете и Јакоб Грим, једва су чекали да упознају Вука, човека који им је открио богатство једног њима до тада тако непознатог народа. Говорили су Вуку да се ништа, па ни њихова немачка поезија, не може мерити са српском и да често током превођења имају проблем да дочарају нешто због сиромаштва немачког у односу на српски језик.
