Миа Петраш, I6
Речи су, мало је рећи, неопходне. Оне су најлакши начин за комуникацију између људи, а и најсавршенији.
„Колико језика говориш, толико пута си човек.“ Ту узречицу сам као мала чула најмање 50 пута, а и даље је слушам готово сваки дан. Матерњи језик ми је словачки, што ми често прави проблем, јер се готово увек збуним и помешам словачки са српским, а некад чак и енглеским. Рекла бих да ми је вокабулар доста богат, али нисам ја та која то треба да проценим. Из моје перспективе, речи су… чудна ствар. Неке су оштре, као да те ножем убоду кад их чујеш. А опет, неке су дивне, и желимо да заспимо уз њих. После нам се и у сновима појављују, колико нам значе. Довољно је да нам неко каже „молим те“, или, нешто још боље, „волим те“, и одмах се осећамо боље. То су неке од лепих речи које усрећују нас, људе, а на жалост има и оних које нас разтуже у року од милисекунде. Најтужнија реч у сваком језику је, „збогом.“ Говори се кад се видиш с неким последњи пут, кад неког изгубиш, а кад изговориш ту једну, једноставно кратку реч, све ти се сруши. Као да сунце нестане, као да се све најгоре остварило. Али, нажалост, свако мора с њом да се суочи. Најгоре је, што се у ово доба речи претерано користе, а људи мисле да су јаче од дела.
Тако ја гледам на речи. Оне су тако јаке, тако моћне, али и јако бесмислене, и мале стварчице. Јаче су од најоштријег мача, а могу да значе мање од најмањег, бескорисног каменчића.