Марија Растовић, I6
Једна ствар која је по мом миђшљењу фасцинантна код човека јесте то како се он заправо развија. Од мале ћелије до бебе, малог детета, тинејџeрa, одраслих, па и до баке и деке. Како се човек развија тако се развија и његова способност за говор. Крене од неколико гласова које је чуо око себе, па полако изговара слогове, речи и пуне реченице.
Онда кренемо у школу и учимо да читамо и полако усвајамо нове речи. Почињемо да учимо неки нови језик и успешно га савладавамо од малих ногу. Ја сам се у последњих неколико година много заинтересовала за наш језик, литературу и културу. Како сам кренула да читам књиге из библиотеке тако сам видела да су ми неке речи непознате и морала бих да запиткујем родитеље за образложење те речи. Наше епске песме сам свакодневно читала у осмом разреду и тада сам и највише речи и пословица научила.
Када сам се преселила из Суботице у Нови Сад, нисам очекивала да ће неке ствари бити другачије што се тиче нашег језика. Мислила сам да је исто пошто ове две општине нису много удаљене једна од друге, али како сам се упознавала са другом децом одмах би знали да нисам одавде иако ја нисам чула никакву разлику између наших начина изговора.
Примећивала сам и да они неке ствари кажу другачије него ја и имају неке друге изреке. У почетку ми је било јако чудно, али човек када се нађе у другачијој околини он почне да се прилагођава. Наравно, и даље причам са суботичким нагласком и не бих волела да се то промени јер ме то чини јединственом у овако великом и другачијем граду, али сам се навикла на те промене које чујем.
И даље кроз даљње школовање, поготово у гимназији где су језици врло битни, учим о нашој књижевности и ширим свој фонд речи. Учим нове језике и интересујем се и за њихову литературу. Мислим да је занимљиво упоредити нашу и страну књижевност. Постоје велике разлике у изражавању, али су све изведене на један леп и елегантан начин.
Често ухватим себе да размишљам на неком другом језику и често се дешава да нека изрека на другом језику више може да опише моје осећање и видим како убацујем полако речи из енглеског и немачког у свој свакодневни викабулар. То можда није добро, али се боље споразумем са децом која су моје годиште јер то и они раде. Када се обраћам неком с поштовањем то покушавам да потиснем и да се обраћам искључиво на мом матерњем језику. Иако, као што сам споменула, ухватим себе како размишљам на неком другом језику видим да када се узбудим или растужим да ипак мислим и више користим свој матерњи језик.
Језик је само један од више начина да се људи споразумеју, али је најједноставнији и из тог разлога морамо да га негујемо и користимо кад год смо у прилици.
