Марко Чекић, I6
“Народ без језика је исто што и човек без имена” – често је говорио мој деда. Он ме је учио језичкој култури. Био је поносан на наш језик, о њему је причао као о најлепшој песми. И нас је учио да треба да се поносимо – подсећао нас је да смо јединствени.
Али није само српски народ јединствен, сви народи на овом свету су јединствени. Сваки језик има своју драж. Једна од највећих дражи српског језика јесте сигурно та што свако слово има свој глас. Пишемо као што говоримо, а читамо као што је написано. Једноставно, зар не? Ипак, остали народи сматрају наш језик веома тешким. Неки то сматрају због слова које је тешко изговорити, а неки ипак сматрају да је граматика доста сложена и компликована. То није случај са нашим суседним земљама.
Оно што је веома занимљиво јесте ширина нашег језика, као и то колико су речи у српском језику вишезначне. Самим тим, оне нам дају прилику да све што је могуће писаном речју приказати, ми док читамо доживимо на различите начине. Тако понекад дође и до погрешног тумачења реченица, могућности су велике.
У сваком делу Србије, људи имају свој избор речи. То даје додатну емоцију нашем језику, попут ситуације где ће се Новосађанин увек обрадовати да чује другог Новосађанина где год се у свету срели. По начину говора, чује се из ког краја Србије долазите. И то има велику драж. Људи из исте државе се препознају већ из даљине. Али када изусте само једну реч, ту се већ препознају из којег су дела. И некако нам увек буде топло око срца када чујемо наш језик и наш нагласак. Неки изговори речи су толико специфични и препознатљиви. Често када упознајемо нову особу, на основу њеног нагласка можемо да претпоставимо из ког су града.
Сама историја нашег језика има огромну симболику за нас као народ, поготово због употребе два писма и чињенице да смо кроз векове успели да сачувамо наш језик. Традиција је оно што наше стабло држи чврсто, и не да му да падне. Људи се све више враћају ћирилици, као одабраном писму. Оно има неку посебну улогу у нашем одрастању, и формирању наших навика. Увек ћу се сећати првог разреда основне школе. Писање ћириличних слова у свесци на уске и широке линије, то је сада већ постало део традиције.
Српски језик је јединствен, и заиста делује као да има душу. Нема ништа лепше него када чујем ч, ш и ж како одзвањају. Тада знам да сам на своме – на свом тлу, у својој земљи. Знам да сам тамо где су моји, и где су сви моји некада били.
