Карловачки ђаци о значају писане речи
Почетна » ВЕЛИКИ БЕСЕДНИК

ВЕЛИКИ БЕСЕДНИК

Ауторке:  Вања Бијелић, Сара Угарчина I2

Гаврил Стефановић Венцловић

Гаврил Стефановић Венцловић је један од најбољих беседника XVIII века. Живео је од 1680. до 1749. године. Био је један од монаха у манастиру Рача, у коме су монаси врло вредно водили рачуна о културној баштини српског средњег века тако што су преписивали рукописе. Најдужи период свог живота провео је у Сантандреји. Једна од ствари по којој је Гаврил Стефановић Венцловић познат јесте по увођењу ђ, ћ и ч  у нашу азбуку. Пре Вука, велики беседник је сакупљао народну књижевност. Писао је беседе и поезију. Гаврил гради своје беседе на подлози традиционалне поетике византијске и старе српске књижевности преводећи, прерађујући и посрбљујући увођењем елемената народне усмене традиције и језика. Као већ споменуто, био је монах, па је самим тим у свој рад убацивао доста побожних елемената и мотива. Библију је користио као извршну књигу коју је превео у деловима. У Гавриловим беседама се налазе барокне тенденције. Барок је књижевно-културна епоха која фигурира пре просветитељства и она је позната по контрастима, по нагомлању речи, итд.(пример контраста : између духовног и материјалног). Писао и стварао је на српскословенском језику. Недељом, после литургије би држао беседе на народном језику. Колико је ценио и неговао народни језик можемо закључити и на основу његовог презимена. Сматра се да је Венцловић превод презимена Стефановић са грчког ,на коме Стефан значи венац, на народни језик. Неки од мотива који се јављају у његовим делима су мотиви родољубља, православља и хришћанског идеала, духовног и моралног усавршавања. Венцловић је сматрао да народ живи у лажи и да недовољоно познају себе те настојао је да им помогне и да кроз своје беседе провуче поруку која ће читаоцима показати реалност.

АДАМ

Месо од земље,

кости из камена,

очи од воде,

крв од росе,

пара и одихивање од ветра,

разум, памет од облака,

умље с анђелске брзине…

 

Кад умре, у то му се тело опет и

разиђе.

 

СЕЈАЧИ

 

Слишатељу возљубљени,

и ми сами, сви, сваки по себи, —

излази на сејање сејати своје семе!

И то се разлико сеје:

каква је кому његова ћуд, тако и сије.

Један сије у своје тело,

други пак сије у своју душу.

Аутори : Вања Бијелић и Сара Угарчина I-2

Оставите одговор