Зоја Карановић, I1
У својој беседи “О причи и причању”, Иво Андрић нас подсећа на то да се на хиљаду разних језика, из века у век, од давнина до модерних приповедача, говоре приче о човековој судбини.
Човек је увек има потребу да каже, да објасни, да се повеже са друггим људима, да подели своја искуства и знање. Потреба за причом је изродила најлепше и највредније песме и бајке нашег народа, пренела је непроцењива искуства и упознала нас са различитм начинима живота, размисљања и културом других људи. Језик је вероватно настао као средство којим је човек покушао да превазидје проблеме у првобитној заједници. Потребе за споразумевањем су постајале веће, па се језик развијао, и још увек се развија. Фасцинантно је шта можемо да пренесемо захваљујући језику. Преносимо мисли, емоције, достигнућа. Преносимо све што смо сазнали о човеку, о природии друштву. Захваљујући језику све што доживимо, прочитамо, искусимо, сазнамо, можемо да забележимо и пренесемо целом свету. Језик је створен да би се олакшао живот у заједници и да би се боље организовали послови. Како се развијала цивилизација, тако се богатио језик. Човечанство се развијало и даље се развија, и материјално и духовно. Техника и технологија невероватно напредују и све е преноси захаљујући језику. А захваљујући новим изумима и достигнућима језик се мења и богати свој фонд речи. Сјајно је то што можемо да размењујемо искуства, мисли, да позајмљујемо речи из туђих језика, да пишемо и мислимо на свом језику који је богат и мелодичан. Уколико је човек креативан, може стално стварати нове исказе. Може нам преносити нове светове и идеје које су до тада биле само у његовим мислима. Језик је ванвременски и свевременски. Није везан ни за прошлост, ни за садашњост, ни за будућност. Има га свуда и увек и све се њиме преноси.
Ми људи имамо велики дар јер смо једина врста која се служи језиком. И треба га искористити на најбољи и најпаметнији начин.
