Карловачки ђаци о значају писане речи
Почетна » ЗАШТО САМ КАРЛОВАЧКИ ЂАК

ЗАШТО САМ КАРЛОВАЧКИ ЂАК

Нађа Веселиновић, I5

     Од петог разреда основне школе жеља ми је била да упишем Карловачку гимназију. Од када сам се, путем интернета, први пут сусрела са сликама гимназије, била сам очарана. Огромна и висока врата, обојана јесењим бојама, као да су се нијансе опалог лишћа стопиле у једну, необјашњиво су долазиле  до изражаја, комплементоване жарко црвеним оквирима на бескрајној жутој подлози.

Маштала сам о данима када ћу и ја моћи да будем део тих ужурбаних ходника, испуњених загаситим вратима учионица иза којих бих проживела најлепши и најнезаборавнији део свог живота.

Фото: М.А.

Зашто баш ова школа од свих могућих које постоје у мом граду? Одговор је једноставан колико је и комплексан. Наиме, моја љубав према језицима уједињена са циљем да једног дана отпутујем у Француску, на студије, довеле су ме баш у ову фантастичну школу. Енглески језик у мом дому негован је од малих ногу. Моја мајка је судски тумач за тај језик и сматрала је да је од великог значаја да га и ја савладам у току одрастања. Од разних игара у виду вежбица на енглеском језику које су ми тада биле уобичајене, дошла сам до FCE нивоа знања и остварила светски признату диплому.

Упркос свему томе, моја љубав према енглеском језику не може да се пореди са оном коју гајим према француском. Чим сам била у прилици, почела сам да слушам разне врсте музике, да гледам филмове и серије како о самој Француској, тако и са уметницима пореклом из Француске.

Тај језик ме је освојио на прву лопту и не могу да дочекам да почнем да се служим њиме са лакоћом. Поред тога, током припрема за упис, та моја већ огромна жеља, само се још јаче захуктавала јер сам почела да упознајем људе невероватно сличне мени. У основној школи, деца са интересима сличним као моји, била су одбацивана, док смо у овој гимназији сви повезани заједничким интересовањима и страстима за које нико од нас није веровао да дели са још неким. Допада ми се што у овој школи  заједно учимо да прихватамо различитости и будемо широких видика.

Убрзо је дошао и тај дан када сам сазнала да су се моје жеље и једини сан остварили. Тај еуфорични осећај, као и осeћај слободе, јер сам тада знала да до краја летњег распуста могу да се опустим, не бих мењала ни за шта на свету и радо га се сетим док путујем у школу, као и у раним јутарњим моментима украшеним тинејџерским умором када ми је мучно и напорно да се пробудим за школу.

Сада, након два месеца проведена у овој магичној установи, могу рећи да ме није разочарала. Сваки професор је посебан на свој начин, сви су пуни разумевања и били су хитри да нам дају до знања да смо добродошли и да смо прихваћени у ову топлу заједницу. Најзад имам предмете које учим са знатижељом и мотивацијом као и дивне нове пријатеље и познанике, како из прве, тако и из треће године који ме сваким даном подсећају да школа више није мрачно место испуњено патњом и страхом од осуде. Није било лако доћи на ово место, али ми са сигурношћу могу рећи да ми је неизмерно драго и да сам поносна на себе што сам уписала своју, најискреније, школу из сноба.

Оставите одговор