Доротеа Живановић, I5
Љубав према језицима, родила се још у најранијем детињству. Још тада сам знала да желим да их изучавам. Било ми је фасцинантно да могу да разумем људе из различитих делова света и да са њима комуницирам. Знала сам, још пре неколико година, да ћу бити карловачки ђак.
Фото: М.А.
Пут до уписа у школу није био ни мало лак, у њега сам уложила доста труда и рада. Док сам учила, замишљала сам тај мој први дан школе, како ћу имати нове пријатеље и како ћемо се дружити у ходницима школе. То је била моја највећа мотивација. Неколико дана после пријемног испита, нестрпљиво сам очекивала резултате, а када сам их коначно чула, остала сам без текста. Моја жеља се остварила. Увек сам уживала у распусту, али овог пута сам једва чекала да кренемо у школу. Након дугог чекања дошао је и тај дан, дан о коме сам маштала. Први пут кад сам ушла у школу осећала сам се као да сам освојила цео свет, разгледала сам около и дивила се лепоти гимназије. Размишљала сам о свим онима који су похађали ову школу, о свим онима коју си били у овим истим ходницима
. Сви су они били као и ја – били су ђаци Карловачке. Имали су можда сличне жеље, снове. Остварила су се сва моја очекивања, од друштва, па до професора. Слободно могу рећи да су ми очекивања и премашена. Са нестрпљењем очекујем сваки школски дан, учим са лакоћом и веома сам поносна на себе што сам успела и бескрајно сам захвална и својим родитељима што су ме у томе подржали.
Желим да ми наредне четири године што дуже трају, јер је осећај бити карловачки ђак једно од најлепши ствари које сам доживела.
