Карловачки ђаци о значају писане речи
Почетна » НАУКЕ КОЈЕ СЕ БАВЕ ЈЕЗИКОМ

НАУКЕ КОЈЕ СЕ БАВЕ ЈЕЗИКОМ

Језиком се најопштије бави ЛИНГВИСТИКА. Половином 20. века већина наука постаје мултидисциплинарна – тако су настале психолингвистика, социолингвистика, математичка лингвистика, неуролингвистика… Лингвистику ћете опширније изучавати у четвртој години.

Фонетика и фонологија се изучавају у првој години гимназије.  Проучавају гласове неког језика са њихове  функционалне стране, тј. њихову  улогу у систему гласова.  Појмови које треба да научите су: ФОНЕМА – најмања дистинктивна јединица, без значења, има дистинктивну функцију, а то значи  да се помоћу фонеме разликују значења виших  јединица (више јединице су значењске, јединице прве артикулације…) Фонема је глас који служи за обележавање разлике у значењу речи. Фонеме се бележе писаним знаковима који се зову графеме. Графеме се могу реализовати помоћу резличитих слова – рецимо латиницом или ћирилицом…

ФОН– свака реализација фонеме

АЛОФОН – контекстуално условљена реализација фонеме  Ана и Анка – [н] је дентал и [ŋ] велар

Предмет проучавања фонетике је и слог и подела речи на слогове, као и акценат речи и реченица.

Слог је гласовна језичка јединица која се остварује једним артикулационим (изговорним) захватом.

Слог може бити:

један глас (у оваквим случајевима носиоци слога могу бити само вокали и вокално р):

у-то-ва-ри-ти, р-ђати;

више гласова (носиоци слога могу бити самогласници, вокално р и понекад вокално л и н.

слу-ша-ти, цр-ни, Пл-зен, И-дн;

Слог може бити и отворен и затворен – зависно од тога да ли се завршава да самогласник или сугласник.

отворен слог се завршава самогласником Ма-ри-ја, те-ло;
затворен слог се завршава сугласником – ра-ди-ја-тор.

У зависности од тога да ли је носилац слога акцентовани слог може бити:

наглашен: ге-НЕ-рал;
ненаглашен: пред-сед-ни-ков

И према томе да ли је носилац дугог или кратког акцента може бити:

дуг: ру-ка;
кратак: ки-ша.

Важно је да знаш правила поделе речи на слогове. Запамти!

увек је граница слога испред групе сугласника коју чине струјни, африкате или неки други сугласник:

и-сту-ри-ти, му-стра, у-слу-жи-ва-ње, у-ско-вит-лан, цве-ћка;

увек је граница слога испред групе сугласника ако је на првом месту било који сугласник осим сонанта, а на другом месту сонанти. В, Ј, Р, Л, Љ:

све-тла, то-пљен, ста-кло, про-жвр-ља-ти, са-зре-ло, цво-ко-та-ти.

Увек је граница испред групе сугласника коју чине два сонанта, а други је ЈЕ (кратак рефлекс ЈАТА):

чо-вјек, у-вје-рити, за-пје-ва-ла, по-дје-ла

Увек је граница слога између групе сугласника коју чине два сонанта:

у-глав-ном, бол-ни-чар, трам-вај

Увек је граница имеђу две групе сугласника када је на врвом месту експлозивни, а на дгругом било који сугласник осим сонаната В, Ј, Р, Л, Љ:

ев-роп-ске, сред-ство, јад-ни, суд-би-на.

Када се граница речи одређује према артикулационим особинама гласова таква граница назива се ГЛАСОВНА (ФОНЕТСКА). Ако границу огређујемо према значењу неких њених делова таква граница се назива СЕМАНТИЧКА (ПСИХОЛОШКА).

Фонетска граница: ра-зре-ђи-ва-ти

Семантичка граница: раз-ре-ђи-ва-ти

Када се префикс осећа као посебан део сложенице (јер имају своје значење) могу се одвајати од речи – семантичка граница (ОД-(ОТ-), ИЗ-(ИС-)….

Носиоци слога могу да буду и сонанти Р, Л, Н и онда их називамо вокално Р, Л, Н. Они су носиоци слога ако испред нема вокала или ако се налазе испред О које је настало од Л.

За-р-ђа-ти, пр-слук, прст, по-р-ва-ти… гр-Оце (гр-лце), про-др-о (про-др-ла)

Примери за вокално Л и Н:

би-ци-кл, Вл-та-ва, Ид-н, Мен-хе-тн.

Морфофонологија као што и сама реч говори проучава везу између две науке о језику – морфологије и фонологије – она проучава како се фонеме (гласови) понашају на граници основе речи и неког префикса или наставка за творбу или промену речи.

Морфологија проучава речи и морфеме. Реч се може састојати од једне или више морфема. Морфологију можемо поделити на две дисциплине:

Морфологија у ужем смислу – бави се врстама речи,  језичким и граматичким категоријама речи, променама речи…
Творба речи бави се грађењем нових речи, извођењем, слагањем, комбиновањем, творбом претварањем…

ВРСТЕ МОРФЕМА

Префикси (или префиксалне морфеме) стоје испред корена или других префикса и уносе ново значење у реч (ЗА-певати, У-гасити, По-трчати). Префикси су најчешће настали од предлога (ОД- ,ИЗ-, ПРЕД-…)

Суфикси (суфиксалне морфеме) долазе иза корена или иза других морфема и уносе ново значење у реч (миш-ица, укоп-авао, голуб-арење). Не морају вуек бити на крају речи, иза њих могу да стоје наставци за облик речи (миш-ић-и).

Нулта мофрема је ознака да недостаје глас који је ту некада стајао. Обележава се као нула прецртана цртом.

Зид –нулта морфема – означава да је овде некада нешто стајало (ЗИД је настало од ЗИДАТИ).

Наставци за облик могу се налазити иза корена, суфиска и иза основе речи. Означавају граматичке односе у које ступају речи у реченици. Озанавају род, број, падеж, лице, време, начин…

Постоји и нулти наставак за облик. Он се јавља, рецимо у номинативу именица које се завршавају на сугласник. Брат-нулти наставак за облик

Инфикси (умети) налазе се иза корена или граматичких основа, иза других наставака а испред наставка за облик речи. Инфикси су:

гласови –о- и –е- који спајају делове две речи у сложену реч – зову се још и спојни вокали (југ-о-исток, кућ-е-власник…)
гласови –н- и –т- у промени облика неких именица средњег рода (раме-н-а, теле-т-а).
гкупови гласова –ов-, -ев- у промени облика неких именица мушког рода (град-ов-и, краљ-ев-и).

ТВОРБА РЕЧИ

Њоме се бави морфологија у ширем смислу.

Према начину творбе речи у српском језику могу бити:

просте – ако нису настале од неке друге речи (воз, нос, кревет, сир, чути…)
изведене – ако су настале додавањем суфикса на творбену основу (прст+ен=прстен, свој+та=својта, сестр+=сестрић)
сложене  – настају додавањем префикса на творбену основу (о+цедити), спајањем две речи или делова речи у једну са спојним вокалом (стар+мали=стармали), или додавањем префикса и суфикса на творбену основу (на+прст+ак = напрстак).

Типови творбе речи су:

извођење
слагање
комбинована творба
творба претварањем

Синтакса се бави реченицама, синтагмама, и речима – проучава како функционишу у реченици.

Она је део граматике који проучава принципе на основу којих се од речи стварају реченице.

Синтаксичке јединице су:

комуникативна реченица – сва реченица која преноси целовиту поруку, пише се великим почетним словом и има знак интерпункције на крају;
предикатска реченица је синтаксичка јединица састављена само од ЈЕДНОГ предиката у личном облику. Предикатске реченице могу бити независне и зависне;
Синтагма је скуп пунозначних речи (осим глагола у личном облику) које имају исто значење и функцију у реченици;
Реч.

Лексикологија се бави речима као јединицима речника (лексемама). Скуп рели једног језика је лексика тог језика. У оквиру лексикологије налазе се и друге дисциплине: фразеологија (фразе), терминологија (термини), етимологија, ономастика (властита имена).

Стилистика се бави избором и употребом речи и облика у одређеном стилу као и односом стилова у оквиру једног језика. Стилистика се бави и поетском лексиком – тј. начином на који поједини писци употребљавају језик (стил, стилске фигуре…)

Оставите одговор